Željko Andrić – bariton svetskog glasa kome je Loznica centar sveta
Na velikim operskim scenama publika ga poznaje po snažnom baritonu, upečatljivim ulogama i umetničkoj posvećenosti. U Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, čiji je danas direktor Opere, Željko Andrić već godinama potvrđuje da pripada samom vrhu srpske operske umetnosti. Ali, kada se spuste zavese i utihnu aplauzi, Andrić bez razmišljanja govori o mestu koje je zauvek ostalo njegov najveći oslonac – rodnoj Loznici.
„Loznica je centar sveta“, kaže često, uz osmeh koji otkriva da iza tih reči stoji mnogo više od šale. Za njega je to najlepši i najveći grad na svetu, ne zbog njegove veličine ili položaja na mapi, već zbog ljudi. Neposrednih, srdačnih, iskrenih – onih koji, kako veruje, umeju da sačuvaju toplinu i bliskost koje se danas sve ređe sreću.
Rođen u Loznici, prve životne vrednosti poneo je upravo iz svog zavičaja. Ljubav prema muzici vodila ga je od školovanja u Beogradu do Akademije umetnosti u Novom Sadu, gde je diplomirao solo pevanje, a potom se usavršavao i u inostranstvu. Tokom bogate karijere ostvario je niz zapaženih uloga u operama Mocarta, Verdija, Pučinija, Donicetija i drugih velikih kompozitora. Kao prvak Opere Srpskog narodnog pozorišta nastupao je pred publikom u zemlji i inostranstvu, gradeći reputaciju umetnika čiji glas jednako uverljivo donosi i snagu i emociju.
Njegovo imenovanje za direktora Opere Srpskog narodnog pozorišta predstavlja logičan nastavak puta umetnika koji je godinama doprinosio razvoju ove kuće, ne samo kao izvođač, već i kao čovek koji razume značaj negovanja operske tradicije i stvaranja prostora za nove generacije umetnika.
Ipak, koliko god profesionalni izazovi bili veliki, Loznica je ostala njegova sigurna luka. U razgovorima nikada ne propušta priliku da pomene svoj grad, ljude među kojima je odrastao i atmosferu kojoj se rado vraća. Za njega je svaki dolazak kući podsećanje da čovek može obići svet, ali da mesto u kojem je načinio prve korake zauvek ostaje deo njegovog identiteta.
Možda upravo zato Željko Andrić nikada nije prestao da bude Lozničanin, bez obzira na funkcije, priznanja i uspehe. Naprotiv, čini se da je sa svakim novim profesionalnim dostignućem njegova potreba da istakne odakle dolazi postajala još snažnija. U vremenu kada mnogi zaboravljaju svoje korene, on ih sa ponosom nosi gde god nastupa.
Njegova umetnička biografija govori o talentu, radu i istrajnosti, ali priča o Željku Andriću ne završava se na pozorišnoj sceni. Ona se nastavlja u Loznici, gradu koji za njega nije samo rodno mesto, već najlepša tačka na svetu – mestu koje, kako voli da kaže, nije najveće po površini, ali jeste po srcu.
