MOJSEJA U KNJIGU SVETIH

Jadrani bi želeli da i Mojsej, kao i njegov naslednik Stedfan Jovaniović, bude kanonizovan
Arhimandrita Mojseja, koji je bio starešina Manastira Tronoša, kod Loznice, od 1773 do 1792 godine, Turci su posekli 1792 godine na dverima manastirske crkve, čim je izašao iz, iz hrama, sa liturgije koji je služio u ovoj Nemanjića zadužbini, podignutoj 1317 godine, navodi novinar „Večernjih novosti“, koji je istraživao život tog duhovnika i mučenika iz Jadra,.
Njegove mošti su pronađene, godine 2017, kada je obeležavan veliki jubilej-700 leta ove bogomolje u slavnom Jadru, i kada je kanonizovan arhimandrit Stefan Tronoški(Jovanović).Otkrivajući mošti Svetoga Stefana, pronođane su i mošti arhimandrita Mojseja.Razlikovale su se što, kako su se uverili arhijereji, sveštenici i monasi, dok ih spremali za ćivot, da su Mojsejeve mošti crvenije, baš mučeničke, sa još ostalim tragovima sečenja njegov tela na komade!Stefanove mošti bile su drugačije, svetilije.Za razliku od njega, Turci su ga otrovali, kada je, posle Tursko-autrougarskog rata otišao da moli za hranu srpskom narodu na desnoj obali Drine, u Jadru i okolini.
-Stefan Jovanović, poznat i kao prvi učitelj Vuka Stefanovića Karadžića, oca naše pismenosti i kulture, bio je učenik čuvenog arhimandrita Mojseja, deo njegovog tronoškog bratstva, njegovo duhovno čedo -priča Mitrić.-I dok je Stefan imao i crtu ratničkog u sebi, Mojsej je bio i ostao posvećena samo monaškom životu i delanju.Uz to krasila ga je veliko obrazovanje za to doba i veliko razumevanje za ljude poput Stefana Jovanovića i jeromonaha Josipa Tronošca, koji su bili u manastirskom bratstvu, čiji je bio starešina.Razumeo je i Stefana i Josifa, i njihove poglede kako što više i bolje da se pomogne rodu, ne bi li se, što pre, oslobodio o turskog jarma.Sebe je video, samo u manastiru, u molitvama Bogu i rodu, ali i obrazovanju mladih ljudi, njihovom vaspitavanju u duhu vere naše pravoslavne,spremanju za dalja školovanja, kulturna delanja.Tronoša je, u to doba, bila jedan od najvažnijih centara srpske duhovnosti, kulture, umetnosti i borbe za državotvornost Srbije.Njegove propovedi su održavale duh mnogih ljudi koji su dolazi u svetinju, da ne padne ni onda kada su Austro-ugari, posle rata sa Turcima, predali ove krajeve Turcima i kada je krenula velika turska osveta, čija je, pored mnogih, i žrtva sveštenomučenik Mojskj.I Turci su ga namerno posekli na komade, da zastraše i uplaše narod, monaštvo i sveštenstvo.Duh iz Mojsijevih liturgija i propovedi, međutim, čvrsto se uselio u duše našeg naroda i Tronoša je, u svakom pogledu, posle brutalnog postradanja sve više rasla.Bila je mesto gde su se ukrštali, dolazi i delali za svoju veru i svoj rod ljudi sa svih strana.
-Tronoša je dobila ime po tri reke koje je čine -kaže predanje -govorio je Mojsej. -Ipak, mislim da je ovo ime nastalo kao nešto što čini sveto trojstvo -Oca, Sina i Svetoga Duha.
I baš tako, navodi naš kolega, „od njegovom vremena, a i u njegovom vremenu, i te kako, liturgije su bile i duhovno mesto srpskog roda, i zamena za pozorište, i način kojim su se žarom vere i volje izlazak iz vekovnog ropstva borili Srbiji“.
-Mojsej je znao da će doći Turci, da neće sačuvati živu glavu.Taj dan je liturgiju služio kao i obično, maksimalno posvećeno, s ljubavlju i žarom, niša manjim od onog kad je primio monaški postrig.Zlotvori su čekali da završi liturgiju, iako nevernici plašili su se čuvenog, drevnog i svetog oltara tronoškog, već su ga, po nalogu najviših starešina, posekli čim je kročio iz crkve.Isečen na komade stajao je ispred bogomolje, kojoj je godinama služio.I, godinama je bila tajna gde su njegove mošti.Mudri monasi su vrebali priliku da ih sakriju i to u manastirskoj porti, znajući da bi Turci došli i grob da mu razruše.I dolazili su i tražili grob, posle zločina, ali ga nisu našli.Verovali su da će da pošalju tako stravičnu poruku Srbima, ne samo u Jadru i Podrinju.
Pod skutima arhimandrita Mojseja bio je čuveni jeromonah Josip Tronošanac, kome je tadašnji starešina bogomolje pomogao u njegovom delovanju i radu.Uz pomoć, blagoslov i podršku oca Mojseja, jeromonah Josip, koji je, pored ostalog, napisao Rodoslovije Serbskoje ili iliričerskoje na hartiji 4, na 78 lista rusko slovenske recenzije.I delo je iznedrio godinu pre postradanja njegovog arhimandrita Mojseja.Josip je, kako je pisao dr Nikola Radojčić u svome delu „O tronoškom rodoslovu“, u izdanju Srpske akademije objavljenom 1931 godine, „umeo da nađe put srcima čitalaca i upravljati svojim rečima njihovim osećanjima -i razveseljavati , i rastuživati, i suze izazivati i na razmišljanja naterivati“.Opisao je, kaže Radojčić, „divno patnički život i strašnu smrt Cara Uroša, a tek koliko je lepote u prikazhu Kosovske katastrofe“.
Josip Tronošac, napisao je Radojčić, imao je pravo, kad je slutio da će Srbi“ slezi prolivati“, čitajući Rodoslov koji je on napisao.
Mojsej je, sve vreme bio čvrsto i stameno uz svog jeromonaha Josipa, kao i uz Stefana Jovanovića, dajući im snagu da u svemu započetom istraju, znajući da su misije, i jednog i drugog, protiv Turaka, i zato jako rizične, ali nije za to markio kao, uostalom, što nije mario ni za svoj život, postajući jedan od najvećih stradalnika za svoj rod, svoju veru i svoju Srbiju, tada porobljenu u čiji je vaskrs, svim srcem, verovao i tako sokolio silnu Srbadiju na svim srpskim stranama, a ne samo u Jadru.Mojsej nije krio ni da je austrijsko -turskog rata bio neprijatelj Turaka, što je za njega bilo sasvim prirodno, jer su već bili vekovni dušmani koji su u ropstvu držali i Srbe i Srbiju.
Hroničari su zapisali da je Mojsej, na manastirskom pragu, posečen u martu 1792.Bio je mesec mart i nedelja.Taj događaj i poslednju Mojsejevu ovozemaljsku liturgiju narod Jadra je prenosio sa kolena na koleno, kao i poruku u besedi kada je rekao da „ništa nije vrednije i dragocenije od vere i službe Bogu i da nam pomoći nema bez molitvi Gospodu Bogu jedinomo“.I to se dogodilo kada je Mojsej bio uveliko u Carstvu Nebeskom, baš tamo gde pravednici počivaju.
I kao monah, i rodoljub, i humanista, i državotvorac, i kao istorijska i kulturna ličnost zaslužna za naš rod ostao je da živi u kolektivnom pamćenju roda svoga.I, s razlogom, jer je sve to zaslužio i platgio najvećom mogućom cenom, jer je je znao, da ako on ne postrada, i ne sačeka Turke, da će postradati iz osvete celo bratstvo.I to je njegova vrlina nad vrlinama koja će se pričati dok je Srba.
Imajući sve to u vidu, veliki broj Jadrana smatra da bi bila „velika stvar da ovaj sveštenomučenik, koga narod decenijama naziva svetim, bude kanonizovan u upisan u knjigu sveti naše Majke Srpske pravoslavne crkve odlukom i voljom njenih arhijereja“.
-Ovo je u godini kada se navršava tačno 230 godina od njegovog postradanja, koje je bilo samo kruna njegovog dotadašnjeg požrtvovanja za veru svoj i rod svoj -poručuje, kako kaže, od sveg srca, Vidoje Petrović, gradonačelnik Loznica, naglašavajući da je to, ipak, stvar SPC njenih arhijereja, pre svega „divnog episkopa šabačkog Joroteja,koji je i čedo naše eparhije i veliki duhovnik, kulturni stvaralac, rodoljub i čovekoljub“.

V.Mitrić foto V.Mitrić

Social media & sharing icons powered by UltimatelySocial

Pratite nas