Vidosava Jotanović, dve godine nakon zaustavljanja projekta „Jadar“, odlučna da proda svoju imovinu u Nedeljicama.

U poslednjem nastanjenom domaćinstvu u potencijalnom centralnom području projekta „Jadar“ Vidosava Jotanović živi zajedno sa suprugom, ali je žal za porodicama i komšijama koje su prodale svoju imovinu kompaniji „Rio Tinto“ i otišli iz sela Nedeljice stalno i bolno prisutna. Odluku da ponudi da proda svoju imovinu donela je upravo zbog usamljeničkog načina života, zbog povremenih neprijatnosti koje nastaju delovanjem protivnika projekta „Jadar“ i kako je ocenila takva odluka nastala je ne zbog bilo čijih pritisaka, već usled racionalnog razmišljanja.

Vidosava Jotanović, penzionerka i poljoprivrednica iz Nedeljica vlasnica je poslednjeg nastanjenog domaćinstva u potencijalnom centralnom području projekta „Jadar“ koje je kompanija „Rio Tinto“ planirala da otkupi za potrebe razvoja rudarskih i prerađivačkih objekata. Do sada je uz podršku i pomoć kompanije sa tog područja preseljeno pedeset i jedno domaćinstvo, međutim Odlukom Vlade Srbije iz 2022. godine kojom je ukinuta Uredba i Prostorni plan područja posebne namene za realizaciju projekta eksploatacije i prerade minerala jadarit, zaustavljene su sve aktivnosti na projektu „Jadar“, između ostalih i aktivnosti vezane za otkup zemljišta.

Prema rečima Jotanovićeve, usamljenost je trenutno glavna karakteristika i obeležje njenog života u Nedeljicama, a sa svim svojim nekadašnjim komšijama među kojima je i dosta njenih rođaka, ostala je u odličnim odnosima.

Svakodnevno se čuju, posećuju jedni druge i kako nam je prenela svi su zadovoljni preseljenjem, a ukoliko se stvore uslovi i sama je spremna i odlučna da proda svoje imanje.

U Nedeljicama, gde živi sa suprugom, kako nam je rekla, bavi se onim što je oduvek i volela da radi i što je formiralo kao ličnost i dalo joj korene u životu, a to je poljoprivreda.

„Volim da kažem da sam poljoprivrednik, ovde imam svu slobodu i jednostavnost življenja koju sam oduvek i želela“, rekla je.

Suživot na tom prostoru sa komšijama, prijateljima i rođacima bio je, kako je ocenila, harmoničan i složan.

„Uvek smo bili tu jedni za druge i sada se ne zna ko koga više žali – ja njih zbog toga što su otišli ili oni nas zbog toga što smo ostali ovde sami. I dalje smo u dobrim odnosima, ali je uvek prisutna ta velika tuga. Ovde su rasla pred mojim očima njihova divna deca i jako mi nedostaju. Lično sam iskusila da nije tačna ona izreka da je čovek čoveku vuk. Čovek je čoveku lek. Sve je drugačije sa ljudima“, navela je Jotanovićeva.

Istakla je da razume sve svoje komšije koji su prodali imovinu, jer u tom periodu, kada je kompanija „Rio Tinto“ započela svoje istražne radnje u Jadru, selo je uvođenjem nepovoljnih uslova za poljoprivrednike postepeno počelo da propada.

„Niste imali pravo na subvencije ukoliko nemate najmanje tri krave, uvedene su markice za stoku, pijačne takse, komplikovano registrovanje domaćinstava, subvencije za mala domaćinstva su ukinute (…) Sa druge strane, „Rio Tinto“ je za jednu bušotinu na poljoprivrednom zemljištu plaćao vlasnicima parcela više nego što bi bio prihod jednog srednjeg domaćinstva od poljoprivrede“, objasnila je ona.

Na saradnju sa predstavnicima kompanije nije imala nikakvu primedbu. Ocenila je da je odnos kompanije prema lokalnoj zajednici i lokalnom stanovništvu uvek bio izuzetno korektan i sa poštovanjem.

Njihova vrata su, prema njenim rečima, bila otvorena za sve meštane koji su želeli sa njima da podele svoje brige, nedouimice i da postave pitanja, a Vidosava je redovno učestvovala na svim informativnim sastancima koje je kompanija organizovala.

„Kada su prolazili njihovi kamioni, odmah iza išla je cisterna sa vodom i tri, četiri puta dnevno kvašen je put kako se ne bi dizala prašina. Na svakih 200 metara bilo je postavljeno obaveštenje da je brzina kretanja ograničena na 30 kilometara na sat. Pokupili su svaki kamenčić na parcelama na kojima je bila bušotina i ispoštovali maksimalno i uvek svaki rok. Redovno sam išla na njihove informativne sastanke, ti razgovori su bili korektni, a odgovore koje smo dobijali bili su istiniti. Ono što je rečeno tako je i bilo. Niko se tada nije bunio“, ukazala je Jotanovićeva.

„Moji najveći strahovi bili su da li će se otvoriti rudnik i toga su se uglavnom plašili i ljudi koji su otišli. Imali su pravo da prodaju, videli su šta je bolje za njih i to su i uradili. Mislila sam da će tim ljudima biti izuzetno teško, međutim svi su se snašli, skućili i potvrdili pravilo da je dom tamo gde je porodica. Niko mi od njih nije rekao da nije zadovoljan.“, istakla je.

Kako je navela, selo čine ljudi. Kada su njene komšije otišle tu za njih više ništa nije bilo isto.

„Ovde više nema nikoga da nam kaže dobar dan, da nas pitaju kako smo i da li nam je nešto potrebno, osim radnika zaposlenih u „Rio Tintu“. Oni su nam ovde najbliži i jedini koji nam kažu da ih zovemo ako nam je nešto potrebno. Bila sam svedok njihovog proganjanja, praćenja, snimanja, a oni samo zarađuju parče hleba radeći svoj posao. Uprkos tim neprijatnostima koje su trpeli oni nikada nisu izgubili uljudnost prema nama, nikada nismo osetili da su ljuti na nas“, rekla je.

Neprijatne situacije doživeli su i ona i njen suprug i kako je ocenila taj neljudski odnos od strane grupe pojedinaca velika je uvreda za njih.

„Niko nije imao obzira prema meni i suprugu kada su jedne večeri oborili drvo u blizini naše kuće i preprečili nam put. To nas je jako povredilo. Pored toga što je taj čin bio ružan i učinjen iz ne znam kog razloga, pretpostavljam da bi se ljudi zaposleni u kompaniji sprečili da prođu autima, niko nije razmišljao u tom momentu o nama. Zamislite da nam je zatrebalo da dođe sanitet ili vatrogasna služba. Te večeri sam prvi put pitala ljude iz kompanije koji su došli da to drvo sklone, da li i dalje otkupljuju domaćinstva i rekla im da smo spremni da prodamo i da odemo“, iskreno je ispričala Vidosava.

Kako je ukazala, ne bi više imalo smisla da ostanu tamo da žive sami. Deo imanja koje je imala u zajedničkom vlasništvu sa rođacima je prodala, a iz kompanije su, kako je istakla, prihvatili i njenu sugestiju da se uz novčanu naknadu za materijalne stvari isplate i novčana naknada za pretrpljenu duševnu bol zbog preseljenja.

„O tom novcu koji smo dobili čovek ne može ni da sanja“, rekla je Jotanovićeva.

Prema njenim rečima, neke probleme, dileme i teške rane leči i rešava samo vreme, te smatra i da će vreme rešiti šta će biti sa projektom „Jadar“.

„Nemam pravo da budem sebična i da mislim samo na sebe i moram da razmišljam racionalno i o onim ljudima koji bi dobili priliku za zaposlenje ukoliko bi se projekat „Jadar“ realizovao. Prosto ne verujem da to može biti toliko strašno kao što se priča i nemoguće je da u 21. veku u Evropi neko dozvoli veliko zagađenje. Postoji država, sudovi, inspekcije, svako može da reaguje ukoliko nešto primeti. Ne bežim od toga da prodam svoju imovinu, iako mi nije lako, ali nikome nije bilo lako. Moram da mislim i o mojoj kćerki koja verovatno često ne spava, jer ne zna šta je sa nama i stvaramo joj uznemirenost“, kazala je Jotanovićeva koja planira da se, ukoliko dođe do otkupa zemljišta, preseli u Novi Sad, kako bi bila bliže svom detetu.

Ukoliko ipak do otkupa od strane kompanije ne dođe, dodala je da se njen kapital uvek može unovčiti.

D. P. Đ.

Kamera prelaz Šepak

Kamera na granici ŠEPAK live

    KLIKOM OVDE POGLEDAJTE KAMERU UŽIVO NA PRELAZU ŠEPAK    

Social media & sharing icons powered by UltimatelySocial

Pratite nas