UPRAVLJANJE OTPADOM NA PROJEKTU „ЈADAR“
STAVOVI IZNETI U OVOM OGLASU NE IZRAŽAVAJU STAVOVE REDAKCIJE InfoLo
Upravljanje otpadom na savremenim rudarskim projektima podrazumeva sveobuhvatan pristup zaštiti životne sredine, od generisanja samog otpada do zatvaranja lokacije deponije. Kompanije teže da smanje količinu otpada, a rekultivacija i zatvaranje deponije se tehnički detaljno razrađuje i pre početka rada rudnika.
O upravljanju otpadom na predloženom Projektu “Jadar”, razgovarali smo sa Milošem Colićem, diplomiranim građevinskim inženjerom Rio Sava Exploration d.o.o.
Predloženi Projekat “Jadar” sastoji se iz podzemnog rudnika i postrojenja za preradu rude. Koji otpad bi nastajao?
Projekat bi stvarao dve vrste otpada: rudarski otpad iz podzemnog rudnika i ostatak iz procesa prerade jadarita u finalne proizvode: litijum karbonat, natrijum sulfat i bornu kiselinu.
Kako će izgledati upravljanje otpadom na “Jadru”?
Mi smo svesni da je lokalna zajednica zabrinuta i da se pitaju da li ćemo efikasno upravljati svim potencijalnim uticajima na zdravlje i životnu sredinu, i rudničkog otpada i ostataka od prerade rude. Znamo da svim otpadom moramo da upravljamo tako da lokalna zajednica i životna sredina budu zaštićeni i bezbedni. Da to osiguramo,otpad mora biti odlagan bezbedno zbog čega smo planirali primenu niza mera da se spreči zagađenje zemljišta i vode, poput višeslojnih zaštitnih obloga, u skladu sa standardima Republike Srbije i Evropske Unije. Istovremeno, stalno radimo na cilju da maksimalno smanjimo količinu ostataka iz procesa prerade i da ih u što većoj meri ponovo upotrebimo.
Gde bi se otpad odlagao?
Rudarski otpad iz podzemnog rudnika bi bio odlagan na odlagalištu u okviru zone rudnika. Deponovanje ostatka iz procesa prerade rude je predviđeno u dolini Štavice, u skladu sa propisima Republike Srbije. Deponija u dolini Štavice je rešenje koje odgovara čitavom životnom veku rudnika i odabrana je nakon više od pet godina studija kojima je utvrđeno da upravo ta lokacija ima najmanje potencijalnog uticaja na okolne zajednice i životnu sredinu.
Šta je ostatak iz procesa prerade rude koji bi se deponovao u dolini Štavice?
Jadar je planiran kao podzemni rudnik i industrijski kompleks u okviru kojeg bi se ruda prerađivala u finalne proizvode. Ostatak iz procesa prerade rude nastaje njenom preradom. Taj ostatak bi bio suvi otpad, što je bitna razlika u odnosu na tečni otpad, koji je najčešći za ovu vrstu rudnika i koji se deponuje na jalovištima. Forma suvog otpad je jedno od značajnih unapređenja koje je vremenom urađeno. Suvi otpad ima višestruke prednosti. Zahvaljujući tome što je u suvoj – čvrstoj formi, njegovim sabijanjem se smanjuje potrebna zapremina deponije, smanjuje se vodopropustljivost, stvaranje prašine, i omogućava se progresivno zatvaranje lokacije deponije. To znači da ne bi moralo da se čeka da rudnik prestane sa radom pre nego što rekultivacija počne, već bi se sa rekultivacijom započelo već posle oko pet godina, postepeno, deo po deo.
Kako ćete osigurati da deponija bude bezbedna po životnu sredinu?
Deponija ostaka iz procesa prerade je planirana u dolini Štavice. Ta lokacija nije u plavnom području i nije bogata podzemnim vodama. Sama deponija bi imala višeslojne zaštitne obloge koje sadrže glinu i sintetičke slojeve, kako bi se sprečilo curenje ispod deponije. Još jedna zaštitna mera bio bi i sistem za sakupljanje procednih voda, odnosno voda koje se vremenom mogu drenirati, i njihovo prečišćavanje i reciklažu. Takođe, oko deponije bi bili obodni kanali za preusmeravanje površinskih “nekontaktnih” voda, kako bismo smanjili kontakt tela deponije sa čistom kišnicom. Planirano je da se padavine sa deponije (kontaktne vode koje imaju dodira sa telom deponije) sakupljaju za dalju preradu. Otpad bi bio sabijen do visokog stepena nepropusnosti, gotovo je vodo-nepropustan. Deponija bi bila projektovana tako da izdrži zemljotrese u skladu sa standardim Republike Srbije i međunarodnim standardima. S obzirom na to da ostatak od prerade rude ima potencijal da generiše prašinu, koristili bismo tehnike suzbijanja prašine na licu mesta, kao i postepeno zatvaranje i rekultivaciju deponije. Putem stanica za praćenje prašine oko područja deponije pratili bismo nivoe prašine u realnom vremenu. Naš tim bi blisko sarađivao sa lokalnom stanicom za praćenje vremena kako bi predvideo i pripremio se za promene vremenskih uslova.
O kojim količinama otpada se govori?
“Jadar” bi bio podzemni rudnik, a ne otvoreni kop. Podzemna eksploatacija rude je takva da ne zahteva da se velike količine stena uklone da bi se pristupilo rudnom telu. Zato podzemni rudnik generiše manje otpada nego otvoreni kop. Procenjeno je da bi tokom životnog veka rudnika, na sedam tona rude bila iskopana tona rudarskog otpada. To bi bilo značajno manje u poređenju sa površinskom eksploatacijom otvorenog kopa. Rudarski otpad bi se transportovao na posebno projektovano odlagalište u blizini proizvodnog okna.
Što se tiče ostataka iz procesa prerade, istražujemo mogućnosti njihove ponovne upotrebe. Naš cilj je da maksimalno smanjimo količinu ovog otpada, tako što razvijamo alternativnu upotrebu ovih ostataka. Radimo na pronalaženju načina da se ponovo iskoristi što više ostataka, i u okviru samog projekta, kao i u drugim industrijama, poput građevinarstva ili poljoprivrede. Trenutno razvijamo opcije za ponovnu upotrebu preko 50% ostatka iz prerade. Ovo bi nam pomoglo da buduće potrebe za skladištenjem svedemo na minimum.
U javnosti se pominjala bojazan da bi rudnik za sobom ostavio pustoš po završetku svog životnog ciklusa.
Jasno nam je da smo odgovorni za dugoročni uticaj koji naše poslovanje može da ima na kvalitet zemljišta i da moramo da osiguramo da ti uticaju budu minimalni i nakon zatvaranja rudnika.
Pominjali smo ostatake iz procesa prerade rude i to da je u suvoj formi. To je važno jer omogućava postepeno prekrivanje deponije. Postepeno zatvranje deponije znači da ne bismo morali da čekamo da se eksploatacija završi da bismo rekultivisali lokaciju deponije ostataka iz procesa prerade. Ovo se razlikuje od tipičnih deponija sa „tečnim“ ostacima, koje obično zahtevaju dug period pre nego što rekultivacija može da počne. Progresivna rekultivacija uključuje postavljanje posebno dizajniranog hidroizolacionog pokrivača i nanošenje sloja zemlje preko zbijenog materijala, nakon čega bi bila posađena vegetacija koju čine autohtone biljke. Progresivna rekultivacija je održiv pristup zatvaranju rudnika i u saglasnosti je sa propisima Srbije i Evropske Unije. Zakonska obaveza kompanija je da obezbede rekultivaciju deponije posle njenog zatvaranja i da vrše stalni nadzor nad lokacijom deponije u periodu od najmanje 30, a po potrebi i više godina sa ciljem smanjenja rizika po zdravlje ljudi i životnu sredinu. Takva obaveza ujedno podrazumeva da kao kompanija moramo da osiguramo finansijske garancije odnosno da u te svrhe obezbedimo bankarsku garanciju koja bi osigurala da se nadzor redovno finansira kako bi se smanjila mogućnost negativnog uticaja na okolne zajednice i životnu sredinu. Rio Tinto ima iskustva u zatvaranju lokacija, kojima pristupa inovativno i u partnerstvu sa lokalnom zajednicom i drugim zainetersovanim stranama, sa ciljem da taj proces donese vrednost lokalnoj zajednici i bude pozitivna zaostavština našeg rada. Na primer, lokacija nekadašnjeg Rio Tintovog rudnika bakra „Flambo“, Viskonsinu (SAD), se sada sastoji od livade, šume i močvarnih staništa i dom je stotinama vrsta biljaka i životinja. Nekadašnja topionica aluminijuma „Auzat“ u Francuskoj, danas je sportski kompleks.
