Ko seče, a ko gradi ?
U zemlji u kojoj se svi deklarativno zalažu za pravdu, zakon i zaštitu životne sredine, u praksi imamo nešto sasvim drugo. U dolini Jadra, poslednjih meseci, na sceni nije ekološki aktivizam, već organizovani haos sa elementima političke instrumentalizacije i čistog nasilja. U noći između 10. i 11. avgusta, razbijena su stakla na Info centru kompanije Rio Tinto u Loznici. Samo nekoliko dana ranije, u selu Slatina, stogodišnja stabla oborena su preko lokalnih puteva, s namerom da se blokira pristup kako meštanima, tako i zaposlenima kompanije Rio Sava Exploration. Napad nije bio iznenađenje. Prethodile su mu višemesečne najave pojedinih istaknutih protivnika projekta na društvenim mrežama, koji su pretili nasiljem i govorili da će „koristiti sva dozvoljena i nedozvoljena sredstva“. Aktivisti koji sebe nazivaju čuvarima prirode unapred najavljuju nasilne radnje, seku živo drveće, pale gume, razbijaju prozore, blokiraju puteve i uništavaju mašine. To više nije ni protest, to je destrukcija pod maskom „ekološke borbe“. Pa se postavlja pitanje: da li je ovo zaista borba za čistiju prirodu ili borba za političke poene?
Kompanija Rio Tinto prisutna je u Srbiji od 2004. godine. Za to vreme uložila je više miliona evra u lokalnu zajednicu: škole, sportske klubove, udruženja građana, puteve, privredu, poljoprivredu, infrastrukturu. Pomogla je tamo gde država često nije mogla. Između ostalog, samo tri dana pre nego što je u Loznici planuo požar na gradskoj deponiji, kompanija je donirala vozilo i opremu za gašenje požara vrednu 70.000 evra Dobrovoljnom vatrogasnom društvu. A kad je deponija gorela, gde su bili ti borci za prirodu? Da li su pomagali? Gasili? Donirali? Ili su samo, kao i obično, stajali sa strane i prozivali?
Ovakav selektivan aktivizam , koji ne vidi ni deponije, ni zagađene reke, ni vazduh koji dišemo, ni fabrike bez filtera , već se bavi isključivo projektom Jadar, postaje ozbiljan razlog za sumnju. Zašto samo Rio Tinto? Zašto baš sada? I zašto toliko mržnje prema projektu koji, realno, još uvek nije ni započet?
Posebno je indikativno da je ekološki pokret u Jadru nastao 2021, kada je tema projekta dospela u javnost. Na početku, pokret je nastupao kao jedinstven front, ali vrlo brzo dolazi do pucanja. Danas su podeljeni na dve frakcije koje više vremena troše u međusobnim optužbama nego na konkretnu zaštitu bilo kog ekološkog resursa. Ako im je cilj bio isti , očuvanje prirode, zašto su se razišli? Zbog različitih metoda, ideja… ili interesa?
A još je poraznije što se nijedan ozbiljan incident nije procesuirao. Nema odgovora na pitanja: ko je sekao stabla, ko je razbijao imovinu, ko je uništavao mašine, ko preti ljudima na terenu? Ko ih štiti? Da li je zakon isti za sve? I šta je sa ljudima koji drugačije razmišljaju? Veliki broj građana Loznice i okoline podržava projekat Jadar ne zbog ličnog interesa, već zato što u njemu vide šansu da ostanu ovde, da žive, rade, školuju decu, opstanu. Ti ljudi ne viču, ne pale gume i ne seku drveće. Oni žele da razgovaraju. Iz prethodnog iskustva evidentno je da kompanija Rio Tinto ne beži od dijaloga – spremna je da čuje i odgovori na pitanja građana koji sa pravom zahtevaju naučno utemeljene činjenice o potencijalnim uticajima projekta na životnu sredinu što je životno pitanje za sve nas. Nasilje nije oblik borbe za ekologiju, vandalizam ne predstavlja stav, a pretnje ne mogu biti argument. Projekat Jadar treba da bude predmet ozbiljne, naučne i institucionalne rasprave. Svakako mnogo ozbiljnije od rečenice – Nećeš kopati, koju takođe možemo videti ispisanu sprejevima po uličnim trotoarima. Nije ni ekološki.
Vanja Bojinović
