Dve godine od tragedije u „Ribnikaru“, dani tišine, tuge i sećanja
Danas se navršavaju dve godine od masovnog ubistva u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, kada je trinaestogodišnji učenik K. K. ubio deset osoba – devetoro dece i radnika obezbeđenja. Povodom godišnjice, u Beogradu i širom zemlje održavaju se komemoracije, a 3. i 4. maj proglašeni su Danima sećanja na žrtve masovnih ubistava.
U ranim jutarnjim satima 3. maja 2023. godine, učenik sedmog razreda došao je u školu sa oružjem koje je prethodno uzeo iz kuće. U 8.41 ispalio je smrtonosne hice ka školskom obezbeđenju, nastavnici i svojim vršnjacima. Na mestu su ubijeni: Mara Anđelković, Bojana Asović, Angelina Aćimović (koja je kasnije preminula od povreda), Ana Božović, Adriana Dukić, Ema Kobiljski, Katarina Martinović, Sofija Negić, Andrija Čikić i radnik obezbeđenja Dragan Vlahović. Teško je ranjeno još nekoliko učenika, kao i nastavnica istorije.
Ova tragedija, bez presedana u savremenoj istoriji Srbije, duboko je potresla društvo. U danima koji su usledili, ulaz škole postao je mesto tišine, tuge i solidarnosti. Građani su donosili cveće, palili sveće i ostavljali poruke za ubijene. Mediji širom regiona i sveta prekinuli su redovni program kako bi izveštavali o događaju koji je razorio porodice i uzdrmao sistem obrazovanja, bezbednosti i mentalnog zdravlja.
Već naredne noći, između 4. i 5. maja, zemlju je zadesio novi zločin u selima Dubona i Malo Orašje, gde je stradalo još devetoro mladih ljudi, a trinaest ranjeno. Ubica Uroš Blažić osuđen je na 20 godina zatvora. Srbija je te 2023. godine ušla u crnu hroniku globalnih tragedija.
Godinu dana kasnije, početak nove školske godine bio je obeležen tugom i refleksijom. U školama su organizovane radionice o bezbednosti i mentalnom zdravlju, a brojne inicijative roditelja i stručnjaka pokrenule su debatu o prevenciji nasilja među decom.
Danas, Beograd ćuti. Tišina, koja se prostire ispred škole „Ribnikar“, govori više od reči. Komemorativni programi okupljaju porodice, prijatelje, učenike i građane koji dolaze da odaju poštu. Školsko dvorište, umesto žamora, odzvanja koracima onih koji se sećaju.
Dve godine kasnije, pitanja i dalje ostaju: kako je do toga došlo, šta je moglo biti sprečeno, i kako da se nikada više ne ponovi?
