– Hronologija izmišljenih tehnologija za preradu jadarita

Rudarenje litijuma u Jadru jedna je od glavnih tema u našoj zemlji, a od velike razvojne šanse za Loznicu i Srbiju, kako je na početku predstavljan, pod pritiskom ekoloških aktivista, projekat „Jadar“ neosnovano je politizovan i predstavljen kao veliko zlo.

Vlada Srbije odustala je od realizacije projekta pre tri godine, ali je u žižu interesovanja javnosti ponovo stavljen izjavom predsednika Srbije Aleksandra Vučića da je „litijum naše blago“, „naše belo zlato“ i da ukoliko bi se on pitao projekat bi bio nastavljen, ali uz najvišu zaštitu životnih standarda.

U tekstu Dušana Blagojevića koji je objavljen u NIN-u otvorena je široka rasprava o litijumu gde su imali priliku da svoje mišljenje i stavove, potkrepljene argumentima, daju stručnjaci iz različitih oblasti.

Veliki broj renomiranih naučnih radnika, kako je navedeno u tom tekstu, „očarani sjajem javne podrške, bez prethodne analize“ samouvereno su izneli svoje viđenje katastrofičnih scenarija, poput toga da će „pare agresivnih kiselina pržiti kožu i pluća ljudi i životinja u krugu od deset kilometara“, kako je više puta izrečeno čak i u „Kreni-promeni“ peticiji.

To bi značilo da bi u krugu samog postrojenja takva materija spržila sve oko sebe, ne ostavljajući tragove života, a „Rio Tinto“ bi, u tom slučaju, bio prinuđen da za svaku smenu traži nove ljude navodi autor.

Pitanje koje se nameće je da ako navedene opasnosti ne postoje da li su onda kopanje i prerada litijuma bezbedni po živi svet i životnu sredinu ili nisu – odnosno da li su projektnom dokumentacijom sve mere sprečavanja i smanjenja emisija zagađujućih materija predviđene u skladu sa najbolje dostupnim tehnikama i da li su, opet prema projektnoj dokumentaciji, emisije zagađujućih materija u vazduh, vodu i zemljište ispod graničnih vrednosti propisanih domaćim, ali i evropskim standardima.

U ekonomskoj proceni projekta Ergo Strategy group procenjuje se da će iznos rudne rente i direktnih poreskih obaveza „Rio Tinta“, odnosno direktna zarada države, iznositi ukupno 184,5 miliona evra godišnje.

Preračunato na predeo direktnog zauzeća projekta, a to je područje rudnika i procesnog postrojenja koji pokrivaju 220 hektara i deponije u Štavicama od 170 hektara, dobija se 473.076,92 evra po hektaru godišnje, a autor teksta postavlja pitanje postoji li negde za državu isplativiji hektar od ovog.

On dodaje da analiza uticaja na životnu sredinu i tehno-ekonomska analiza nekog projekta su odvojene kategorije, i tek kada je analiza uticaja prihvaćena može se govoriti o ekonomskim kategorijama, a samim tim i o bilo kakvoj zaradi.

Da bi se dokazala neprihvatljivost tehnologije, eminentni stručnjaci, većinom nevezani za rudarstvo i hemijsko inženjerstvo, analizirali su podzemni kop kao da je površinski, sastav rude i primesa kao da je ruda bakra, a proces prerade su bukvalno izmislili u odnosu na ono šta je „Rio Tinto“ i kroz patent i na skupu u SANU predstavio.

Rudarski deo predviđa podzemni kop, a ne površinski. Proces obogaćivanja rude ne predviđa flotaciju, samim tim ni flotacijsko (tečno) jalovište koje karakteriše većinu rudarskih projekata i koje zbog svoje veličine, konstrukcije i sastava predstavlja rizik po životnu sredinu. Dalji proces rastvaranja i selektivnog taloženja, odvija se hemikalijama koje nisu klasifikovane kao toksične ili ekotoksične, samim tim proces ne emituje, niti može emitovati, ni u jednom delu velike količine štetnih procesnih gasova.

U toku rada kompleksa ne može biti značajnih emisija zagađujućih supstanci u vazduh koje bi mogle da nose potencijalni rizik po zdravlje ljudi i životnu sredinu, a priča o sumpornim kišama je neverovatna i izmišljena.

Litijum iz jadarita dobija se hidrometalurškim procesom, za razliku od bakra u Boru koji se dobija pirometalurškim procesom prženja sulfidne rude. Ta dva procesa se ne mogu porediti, a svako ko to čini ili nije iz struke, ili namerno obmanjuje javnost, tvrdi Blagojević.

Zbog načina prerade, kao i samog sastava rude, mogućnost povećanja kiselosti okolne sredine malo je verovatna. Otpad, to jest jalovina – finalni neiskoristivi ostatak, čvrst je, bazan, a ne kiseo, te priča kako će sumporna kiselina vazduhom ili vodom dopreti do naših pluća ili stomaka, nije stručna, naučna, realna, a ni utemeljena.

Netačna je i tvrdnja da bi se otpad odlagao u plavnoj zoni između Jadra i Korenite, gde će ga „odneti voda“, već je za to predviđena 10 kilometara udaljena dolina Štavice.

Za proizvodnju jednog kilograma litijum-karbonata preradom jadarita potrebno je manje od 10 litara vode po kilogramu, samim tim nisu tačne ni tvrdnje da će projekat ugroziti lokalne vodne resurse.

Voda bi se u ovom projektu koristila iz tri izvora: podzemne rudničke vode, kišnica i vode iz aluviona Drine.

Ta čuvena voda iz čuvenog aluviona ne da nije za piće, već kada bi se dovela u fabriku takva kakva jeste, ista ne bi smela da bude direktno puštena nazad u reku, jer su granične vrednosti zagađujućih materija u njoj iznad onih koje je dozvoljeno ispuštati u reku–, piše Blagojević, diplomirani inženjer tehnologije, član Inženjerske komore Srbije, licencirani savetnik za upravljanje hemiklaijama u životnoj sredini i smanjenje rizika od hemijskog udesa i katastrofa.

Tekst u kome akademik Nenad Kostić tvrdi da bi rudnik „Rio Tinta“ „popio Drinu“, da je potreban ceo protok Drine da bi se sumporna kiselina razblažila na potrebnu pe-ha vrednost, pokazuje bazično nerazumevanje tehnološko procesa. Ne razblažuje se sumporna kiselina pre procesa, nego se dodaje u procesni sud u obimu potrebnom da se kompletan miks jadarita, sumporne kiseline i vode konstantno drži na okvirno pe-ha 3. U tom smislu potreba za vodom je mnogo manja i na kraju se 90 odsto te iste vode vraća u proces, što je inače i opisano u patentu.

Fascinantna je apriori tvrdnja da će se u Jadar ispuštati neprečišćene otpadne vode i još u ogromnim količinama, dok je u dokumentaciji predstavljeno moderno postrojenje koje bi koristilo tehnologije prečišćavanja, a nakon prečišćavanja usledio bi proces remineralizacije vode kojim bi se obezbedilo da u vodi koja bi se ispuštala budu prisutni potrebni minerali, tako da je ta voda spremna za bezbedno mešanje sa rečnom vodom.

U dolini Jadra postoje dve glavne izdani podzemnnih voda – plitke izdani, do 30 metara dubine, u kojima se nalazi voda relativno dobrog kvaliteta koja je dostupna za lokalne potrebe i korišćenje u poljoprivredi i dublje izdani, na dubinama većim od 300 metara u kojima se nalaze podzemne vode koje su visokog saliniteta i niskog kvaliteta i nisu pogodne za upotrebu za piće, u poljoprivredi ili industriji. Podzemna eksploatacija ne bi mogla izazvati mešanje ove dve udaljene izdani.

–Jadarit je od globalno postojećih ruda za dobijanje litijuma najzahvalniji ili tehnološki najbolji materijal, zahteva najmanje energije, hemikalija, najbenignije procesne parametre, najmanju potrošnju vode i ima najmanje emisija iz procesa u poređenju sa trenutno aktuelnim tehnologijama dobijanja litijuma, zapravo litijumovih soli–zaključak je autora.

Takođe, ne postoje evropski propisi koji zabranjuju kopanje litijuma. Brojni su projekti u razvoju, a kako je EU litijum prolasila elementom od značaja tek 2021. godine očekivanje da će neko početi da ga eksploatiše (osim Finske) pre 2026. godine je nerealno.

Srbija je tu bila u prednosti, jer je istražne radnje počela 2004. godine, a 2021. već je imala overene rezerve.

Takođe, i u Nemačkoj se trenutno odvijaju pripremne radnje za započinjanje eksploatacije rude na granici sa Češkom.

To sve zahteva određeni vremenski rok koji nije moguće ubrzati, a svakako nije uzrokovano time što je na bilo koji način kopanje litijuma štetnije od drugih rudarenja ili je prerada štetnija od drugih procesnih postrojenja.

Izvor: NIN

Kamera prelaz Šepak

Kamera na granici ŠEPAK live

    KLIKOM OVDE POGLEDAJTE KAMERU UŽIVO NA PRELAZU ŠEPAK    

Social media & sharing icons powered by UltimatelySocial

Pratite nas