Putovanje kroz ratničku istoriju Zemlje izlazećeg sunca
Japan danas povezujemo sa brzim vozovima, neonskim ulicama Tokija, robotikom, anime kulturom i gotovo ritualnom preciznošću svakodnevnog života. Iza tog modernog lica nalazi se zemlja čiji su identitet vekovima oblikovali ratnici.
Gotovo sedam vekova japanske istorije politička moć bila je snažno povezana sa ratničkom klasom. Tragovi tog sveta danas se mogu pronaći od Kamakure i Kjota do zamkova centralnog Japana i bojnog polja Sekigahare.
Putovanje kroz Japan zato može postati i putovanje kroz istoriju jednog od najfascinantnijih ratničkih društava na svetu. Pročitajte više o samurajima, šogunima, tvrđavama, opsadama i krvavim borbama klanova.
Pre samuraja – kako je nastala ratnička klasa?
Samuraji nisu nastali odjednom, niti su od početka izgledali kao ratnici iz popularnih filmova. Tokom perioda Heian, od kraja VIII do XII veka, carski dvor u Kjotu bio je središte političkog i kulturnog života. Međutim, kako su veliki zemljoposednici postajali sve nezavisniji od centralne vlasti, bilo im je potrebno da svoje posede zaštite. Počeli su da angažuju profesionalne ratnike, iz čijih će se redova postepeno razviti samurajska klasa. U tom periodu su posebno ojačale porodice Taira i Minamoto.
Njihovo rivalstvo kulminiralo je Genpei ratom od 1180. do 1185. godine. Pobedili su Minamoto, a nekoliko godina kasnije Minamoto no Joritomo postao je šogun i uspostavio vojnu vladu u Kamakuri. Bio je to trenutak ogromne promene, jer je car i dalje postojao, ali je stvarna politička moć sve više pripadala ratničkoj eliti.
Kamakura – grad u kome su ratnici postali vladari
Današnja Kamakura udaljena je relativno kratkom vožnjom od Tokija i poznata je turistima po Velikom Budi, hramovima i obali Pacifika. Ovde je nastao prvi dugotrajniji japanski šogunat.
Kamakura je zbog toga jedno od najboljih mesta za razumevanje činjenice da samuraj nije bio samo čovek sa mačem. Bio je deo političkog sistema u kojem su zemlja, vojna služba, odanost i porodične veze određivali položaj pojedinca. U ovom periodu Japan se suočio i sa jednom od najvećih spoljnih vojnih pretnji u svojoj istoriji – mongolskim invazijama 1274. i 1281. Godine. Oba pokušaja završila su neuspehom, pri čemu su oluje odigrale važnu ulogu. Kasnije će se za takve vetrove koristiti izraz kamikaze – „božanski vetar“.
Međutim, čak i odbrana od Mongola imala je cenu. Ratnici su očekivali nagrade, ali osvajačke zemlje koju je trebalo podeliti nije bilo. Finansijski i politički problemi postepeno su oslabili Kamakura šogunat.
Kada je Japan postao zemlja neprekidnog rata
Najdramatičniji deo samurajske istorije dolazi nekoliko vekova kasnije. Slabljenje centralne vlasti i Onin rat, koji je počeo 1467. godine, otvorili su period koji danas nazivamo Sengoku – doba zaraćenih država. Japan se podelio na veliki broj teritorija kojima su upravljali lokalni vojni gospodari – daimjoi.
Savezništva su se sklapala i raspadala, zamkovi su menjali vlasnike, a porodične veze nisu garantovale vernost. Sposobni ratnici su mogli iznenada da se uzdignu daleko iznad položaja u kojem su rođeni. Japan je stvorio veliki broj legendi o samurajima, ali u ovom periodu su postali značajni ratnici koje danas popularno nazivamo nindžama, specijalizovani za izviđanje, infiltraciju i nekonvencionalne oblike ratovanja.
Nobunaga, Hidejoši i Iejasu – tri čoveka koji su ujedinili Japan
Tokom Sengoku ere pojavljuju se tri ličnosti bez kojih je teško razumeti stvaranje modernog Japana. Prvi je bio Oda Nobunaga. Brutalan, ambiciozan i spreman da koristi nove metode ratovanja, Nobunaga je tokom XVI veka potukao brojne protivnike i počeo proces ponovnog ujedinjenja zemlje. Period je značajan i zbog pojave vatrenog oružja, koje su u Japan doneli Portugalci u XVI veku. Tradicionalna predstava samuraja kao ratnika koji se bori isključivo katanom zato nije istorijski potpuna – japanske vojske vrlo brzo su naučile da koriste puške.
Nakon Nobunagine smrti njegov posao nastavio je Tojotomi Hidejoši, čovek neverovatnog uspona koji je praktično završio ujedinjenje Japana. Godine 1588. sproveo je poznati „lov na mačeve“, kojim je pokušao da razoruža seljake i dodatno učvrsti razliku između ratničke i ostalih društvenih klasa. Posle Hidejošijeve smrti ponovo je usledila borba za vlast, a ddlučujući trenutak dogodio se 1600. godine kod Sekigahare.
Sekigahara – bitka koja je odredila narednih 250 godina
Na poljima Sekigahare sukobile su se vojske koje su se borile za budućnost Japana. Pobednik je bio Tokugava Iejasu, koji je 1603. postao šogun. Njegova pobeda otvorila je Edo period i više od dva i po veka vladavine dinastije Tokugava.
Paradoks samurajske istorije upravo je u tome što su najveći ratnici uspeli da stvore sistem u kojem velikih ratova gotovo više nije bilo.
Samuraj je i dalje nosio mačeve i pripadao privilegovanoj ratničkoj klasi, ali mnogi samuraji sada su postajali administratori, činovnici, učitelji i obrazovani ljudi. U relativno mirnom Edo periodu vojnički stalež sve više razvija i kulturnu dimenziju.
Bušido nije bio samo „kodeks samuraja“
Popularna kultura često predstavlja bušido – „put ratnika“ kao drevni i nepromenljivi pravilnik koji je svaki samuraj sledio od prvog dana postojanja ratničke klase, ali istorija je složenija. Ideali časti, odanosti, hrabrosti i spremnosti na žrtvu svakako su postojali ranije, ali se bušido kao idealizovan sistem ponašanja naročito formalizovao upravo tokom relativno mirnog Edo perioda.
Samurajska kultura tako nije podrazumevala samo borilačke veštine. Obrazovan ratnik mogao je da praktikuje kaligrafiju, poeziju, zen, čajnu ceremoniju i druge umetnosti. Metropolitenski muzej (Metropolitan Museum) ovu kombinaciju opisuje kroz spoj bu i bun – ratničke i kulturne veštine. Dakle, samurajski ideal je bio mnogo složeniji od predstave čoveka koji samo savršeno barata katanom.
Kraj samuraja i nastanak modernog Japana
Sredinom XIX veka svet je stigao do japanskih obala. Dolazak američkog komodora Metjua Perija 1853. i 1854. godine pojačao je pritisak na Tokugava šogunat da otvori zemlju prema međunarodnoj trgovini. Unutrašnje političke podele postajale su sve snažnije, a 1868. došlo je do Meidži restauracije.
Carska vlast je formalno obnovljena, prestonica je premeštena u Tokio, a novi Japan krenuo je u ubrzanu modernizaciju.
Stari feudalni sistem postepeno je ukinut. Daimjoi su izgubili svoje teritorijalne posede, a samuraji tradicionalne privilegije. Nekadašnja ratnička elita za svega nekoliko godina našla se u zemlji koja je stvarala modernu vojsku po zapadnim uzorima. Iako je samurajska era bila završena, njen kulturni život tek je počinjao.
Japan u kojem samuraji još nisu potpuno nestali
Današnji putnik neće sresti samurajsku vojsku, ali može pratiti njene tragove kroz veliki deo zemlje. U Kamakuri može istraživati grad prvog velikog šogunata. U Kjotu hramovi i stare četvrti čuvaju uspomenu na vekove političkih sukoba. Japanski zamkovi podsećaju na vreme daimjoa, dok je Sekigahara danas gotovo hodočasničko mesto za ljubitelje vojne istorije.
Muzejske zbirke oklopa otkrivaju koliko je samurajska vojna oprema bila istovremeno oružje, zaštita, oznaka statusa i umetničko delo. Katana, koja je u popularnoj kulturi gotovo progutala sve ostale elemente samurajskog sveta, samo je jedan deo mnogo složenije ratničke tradicije. Metropolitan Museum prati sačuvano samurajsko oružje i oklope od uspona ove klase u kasnom XII veku pa sve do njenog nestanka 1868. godine.
Zbog toga putovanje kroz Japan može imati potpuno drugačiji sloj ako iza savremenih gradova počnemo da tražimo stare puteve ratnika.
Iza discipline, estetike i tehnološke preciznosti današnje Zemlje izlazećeg sunca nalazi se istorija u kojoj su se vekovima smenjivali mač i meditacija, rat i umetnost, odanost i izdaja, uspon i pad čitavih klanova. Samuraji su nestali kao društvena klasa, ali Japan bez njihove priče teško da bi bio Japan kakav danas poznajemo.
Fotografije:
https://www.pexels.com/photo/a-woman-holding-a-sword-8765042/
https://www.pexels.com/photo/portrait-of-a-samurai-warrior-with-helmet-35464779/
https://www.pexels.com/photo/intricate-samurai-armor-display-with-helmet-detail-38919504/
