Lopta se ipak okreće! U životu Maria Božića, Lozničanina koji je prošao fudbalski svet, imao zavidnu fudbalsku karijeru , bio na pragu Crvene Zvezde i trenutno je jedan od najboljih superligaških fudbalera, nema ravne linije. Iako uvek u akciji i u korak sa svojim snovima, specijalno za naš portal otkrio je da ima želju da se skrasi u Loznici, prvenstveno zbog porodice od koje je često razdvojen, ali i da poziv da ponovo obuče zeleno-beli dres još nije stigao.

1. Mario, da li je istina da nećete ostati u Borcu iz Čačka?

Definitivno neću nastaviti karijeru u Čačku, doživeo sam mnoga neprijatna fudbalska iskustva tamo… tako da je razlaz neminovan. Bilo je i lepih i ružnih momenata ali sve u svemu ostaće mi ta etapa mog života u lepom sećanju!

 

2. Kakvi su Vam planovi za dalju karijeru?

Što se tiče planova oko moje dalje karijere, to je trenutno sve na nekom čekanju, zasitio sam se malo fudbala a i celokupna situacija u srpskom fudbalu me tera na to, postalo je jako teško biti fudbaler u Srbiji, a ja pored toga imam i porodicu kojoj bih želeo da posvetim malo više vremena jer su oni većinu moje fudbalske karijere proveli seljakajući se sa mnom, što nije ni malo lako.

3. Igrali ste za brojne klubove. Možete li da izdvojite trenera od kojeg ste najviše naučili?

Igrao sam za brojne timove, 11 godina u cugu bio u inostranstvu, osvajao titule, kupove, duple krune. Sad je vreme za nesto mirnije, možda i za penziju, i na to sam spreman, videćemo, u svakom slučaju obišao sam dosta zemalja, sarađivao sa mnogo ljudi, mnogo prijatelja stekao, neke stvari bih menjao, neke ne, laže onaj ko kaže da bi opet sve isto napravio, ja ne bih, i ako jedan od moja dva sina krene mojim stopama, imaće u meni jako dobrog savetnika! Imao sam dosta trenera, i velikih imena i onih manjih, ali sam najviše naučio od Mileta Milanovića, našeg Lozničanina i Milana Đuričića koji mi je dao šansu kad sam bio daleko od kuće i usmerio me na neki pravi put, od ostalih trenera sam uzimao sve ono dobro sto su imali u sebi, lošije strane sam brzo zaboravljao!

4. Šta zamerate domaćem fudbalu?

Šta zameram? Mnogo toga, ali hajde da ne pričamo o nekim stvarima koje nisu za portale i novine, pre svega na lošoj infrastrukturi, lošem radu sa igračima, užasnim uslovima za fudbalere, a o finasijskoj situaciji da ne pričamo, mislim da mnogo kasnimo za Evropom!

5. Koliko je važna dobra saradnja između igrača jednog kluba da bi utakmica dala dobar rezultat?

Mnogo je važna, ne samo za jednu utakmicu nego za celu sezonu, ta unutrašnja hemija, veza igrača sa trenerom, veza trenera sa upravom, osvajao sam titulu sa 12 bodova zaostatka na polusezoni samo zbog dobre hemije u klubu! Drugarstvo mora da postoji, poštovanje između igrača i, naravno, što kvalitetniji rad i fudbalski život…

6. Bili ste na pragu Marakane? Zašto nije došlo do saradnje?

Jedina žal u mojoj karijeri je što nisam zaigrao u dresu Zvezde iako sam bio jako blizu, čak sa obe noge na Marakani ali se tada isprečila Zvezdina loša finansijska situacija i nerazumevanje gazde Slovana na moje molbe da mi učini da obučem dres koji je za mene svetinja! Stigla je mnogo veća ponuda Izraelaca na koju sam morao da pristanem i tako se to sve završilo, na moju veliku žalost!

7. Ima li šanse da ponovo obučete zeleno-beli dres prvoligaša Loznice?

Ima li šanse, pa ne znam šta da kažem, mislim da su šanse male, prvenstveno zbog toga sto mene iz Loznice niko nije kontaktirao i stvarno ne znam kakvi su planovi fudbalskog kluba i u kom pravcu će sve to ići. U životu je sve moguće ali za sada stvarno nisam razmišljao o tome!

8. Ipak, da li biste želeli da igrate u Loznici i konačno se skrasite sa porodicom u svom gradu?

Naravno da bih želeo, Loznica je moj grad, fudbalski klub je moj klub iz kog sam ja oteran još kao dete. Gorčina neka postoji i naravno da bih voleo da se neke stvari isprave ali kao što sam rekao malopre, nikakvog kontakta nije bilo, kad bi do toga došlo, onda bih dobro seo i razmislio šta je najbolje za mene i moju porodicu, naravno da bi to bilo jako lepo jer je i mojoj porodici dosta „lutanja“po belom svetu, ali da li je vreme za to u ovom trenutku videćemo! Meni je samo drago sto se fudbalski klub vratio na neke staze stare slave i sto je trener, inače moj veliki prijatelj, Dule Obadović napravio ekipu vrednu svakog respekta!

 

Katarina Despotović