Piše Đ.Janković foto Đ.Janković

  Nekome se zavrti u glavi i kad se popne na hoklicu, a Božidar Gavrić Gavro (64) iz Banje Koviljače i na visini više od 200 metara oseća se kao u dnevnoj sobi. Ovaj graditelj i rušitelj fabričkih dimnjaka znao je i da prezalogaji sedeći na vrhu dimnjaka uživajući u pogledu koji dopire dokle oko seže, uvek vodeći računa o sebi, ali nikada ne osetivši strah što prkosi oblacima i pticama.
Gde god je bio na terenu, uvek je nosio patike i trenerku i obavezno trčao po nekoliko kilometara.

Da ostane u snazi i ojača ruke sigurno je koristilo podizanje teških konzola i obaranje dimnjaka macolom, ističe ovaj nekadašnji sportista koji je deset godina kao teškaš bio član BK Loznica.
Samo što je te 1977. godine skinuo vojničke čizme dobio je ponudu da se zaposli u preduzeću Crnotravac, onako visok i plećat odmah je prihvatio, ne sluteći da će narednu skoro deceniju i po tu biti na platnom spisku, ali i da će mu prvo radno mesto odrediti životni put.

Dospeo je na visok položaj, bukvalno, jer je počeo da gradi, ali i obara dimnjake širom nekadašnje države ostavljajući svuda uspomenu na vrednog, odgovornog, stručnog i neustrašivog radnika, stekavši prijateljstva svuda gde bi zakoračio.

– Odrastao sam igrajući se sa bratom u gučevskoj šumi po kojoj smo od malih nogu jurili veverice po drveću.Penjali smo se po stablima, prebacivali se s grane na granu bez imalo straha od visine, a ta urođena spretnost dobro mi je došlo kada sam počeo da drugujem sa dimnjacima. Prvi posao bio je u Prištini gde sam na dimnjaku jedne toplane za izlivanja betonskih prstenova montirao konzole.

Više pročitajte na Vesti online