Danica Veselinović (24), slikarka i modna dizajnerka iz Lipničkog Šora, prva saznanja iz slikarstva primila je u Školi za umetničke zanate u Šapcu, koju je završila 2011.godine, na smeru modni dizajn. Na Akademiji lepih umetnosti, u Beogradu, je na odseku slikarstva diplomirala 2015. godine, u klasi profesora Saše Filipovića i sada je na master studijama. U svojoj kolekciji priznanja, pored tri samostalne izložbe i dve modne revije, ona ima više od 20 nagrada, od onih osvojenih na literarnim konkursima preko takmičenja iz istorije, do najdražih, umetničkih. Najviše je ponosna na Zlatnu paletu sa Malog Bitoljskog Monmartra koju je osvojila u konkurenciji od oko 21.000 radova iz celog sveta. Velika ljubav joj je i kaligrafija. Kaligrafsko pisanje ide joj lako, slobodnom rukom, pa je tako na manifestaciji Radost Evrope, u međunarodnoj konkurenciji, osvojila treće mesto još kao osamnaestogodišnjakinja. Trenutno se priprema za samostalnu izložbu u beogradskom studiju Š.U.N.D., 8.marta, i kolektivnu izložbu u Galeriji savremene umetnosti u Požarevcu, 9.marta, koja je prethodno predstavljena beogradskoj publici u Kafe-galeriji “Petak” 11. februara.

Danice, ko ste Vi?

Da… dobro ste obavešteni… (smeh)… najteže i najslađe pitanje, u isto vreme, za svakog umetnika. Ja sam ono što želim da budem. Tako da nemam svest o tome šta sam, to neka neko drugi kaže za mene. Opet, teško da čoveka iko bolje poznaje od njega samog. Moj konačan odgovor bio bi – ne znam. Biće da sam nešto što je Bog poslao da sa određenim talentom nešto učini sa svojim životom. Verujem da nam je Bog dao talenat. Verujem u Boga. Samim tim i u čoveka. Boga niko nije video, a opet, veruju u njega. Ja sebe ne vidim, a u sebe verujem. Verujem u sebe i to je bitno. Kreiram svoju stvarnost.

Sećate li se Vaše prve slike?

Moje prve, ozbiljne slike, su moji snovi. Kao mala, ujutru kada se probudim, uzimala sam odmah bojice i crtala ono što sam te noći sanjala. To su obično bile neke kućice obrasle bršljanom ili vile. Žao mi je što ta mala remek-dela nisam sačuvala, to bi bila moja najdraža izložba slika.

Koliko ste se razlikovali od druge dece, budući da je negde poznato da se umetnici “ne uklapaju” u okruženje?

Imala sam problem sa uklapanjem. Bila sam povučeno dete, u svom svetu i taj svet mi je prijao jer sam prerano odrasla. Bila sam ispred svojih vršnjaka, nisu razumeli ono što sam u tim godinama čitala, crtala, moje želje i snove. Zanimala sam se za neke apstraktne stvari, još kao devojčica. Bila sam, kako bi neki rekli – pomalo čudna.

Na koje svoje uspehe ste najponosniji?

Ima ih puno. Prvo, ponosna sam na to što sam brzo shvatila šta je moj put i kuda treba da se usmerim i iako nisam imala podršku roditelja upisala sam se u Školu za umetničke zanate u Šapcu. Moji roditelji su mislili da to nije za mene, da se od slikanja ne može živeti, ali kada sam radove počela da šaljem na konkurse i dobijam nagrade, videli su da sve ima smisla. Do sada sam osvojila više od dvadeset nagrada i sve su mi posebno drage ali su, eto, možda, najznačajnije tri – Zlatna paleta sa Malog Bitoljskog Monmartra koju sam osvojila u konkurenciji od oko 21.000 radova iz celog sveta, treća nagrada na manifestaciji Radost Evrope i nagrada za najboljeg mladog dizajnera, koju sam dobila na šabačkoj Nedelji mode, gde sam imala samostalnu modnu reviju.

Šta Vas inspiriše? Koji su najčešći motivi na Vašim slikama?

Najviše me inspiriše priroda. Volim da slikam pejzaže i mrtvu prirodu. U prirodi su stalna kretanja, promene, dinamika, najimpresivnije boje za čula umetnika i najneverovatniji oblici živog i neživog sveta koji su uvek različiti, neprestano se menjaju sa promenom doba dana, godišnjih doba i zubom vremena. Sve je to energija koju težim da uhvatim i prenesem na svoja platna, da je i drugi vide i osete. Svaki trenutak svog slobodnog vremena provodim kraj Drine. Ona me nadahnjuje, ispunjava. Sednem na bicikl, ponesem pribor i fotoaparat i moja avantura počinje.

Vi se bavite slikarstvom i dizajnom. Odakle interesovanje i za kaligrafiju, fotografiju, grafiku?

 

kaligraf 2

 

Ljubav prema slikanju i modi sam stekla još u detinjstvu, ali vremenom, kroz život i školovanje upoznala sam se i sa novim vrstama vizuelne umetnosti koje sam podjednako zavolela. A sve što zavolim i prihvatim da radim, radim tako što se u celosti posvetim, svim srcem, sa puno entuzijazma, uživanja i istraživanja granica sopstvenih mogućnosti. Zato je svaka slika, kreacija,  pergament ili fotografija podjednako nagrađena. Kaligrafiju volim jer je jedinstven spoj likovne i književne umetnosti i široko primenjiva od monumentalnih kaligrafskih dela za velike prostore i galerije do ispisivanja diploma, čestitki i pozivnica. Obično pravim imitacije pergamenata na kojima ispisujem mudre misli vladike Nikolaja i domaćih  književnika među kojima bih izdvojila Dučića i Andrića.

Čuli smo za interesantan projekat „Dekalend male slobodne biblioteke“, kojeg ste i Vi deo. Objasnite nam detaljnije o čemu se radi?

 

12108980_938509659560103_7192122871436814037_n (1) (3)

 

Prvo ću pojasniti reč Dekalend. Dekalend je udruženje iz Sremske Mitrovice čiji je predsednik književnica Olivera Jelkić. Ja sam 2 godine član tog udruženja, a projekat „Dekalend male slobodne biblioteke“ je prvi veći projekat koji realizujem sa njima. Male slobodne biblioteke su zapravo ormarići sa knjigama, koje su dostupne svima tokom dana i noći, iz kojih se svako može posluziti knjigom, pročitati je i vratiti, a po želji i dodati novu. Tako se i fond knjiga u maloj biblioteci uvek menja i obogaćuje. One nisu naš izum. U svetu ‘kućice za knjige’ postoje već dugo. Shvataju se kao društvene skulpture i nigde nisu bile izložene vandalizmu. Samo u Americi ih ima oko 30.000, a ima ih i u zemljama Evrope, Nemačkoj, Austriji, Sloveniji… Prve ovakve kućice u Srbiji smo uradili mi. U Sremskoj Mitrovici i selu Laćarak smo postavili prve biblioteke, njih četiri, koje smo svečano otvorili i promovisali u dečijoj nedelji prošle godine. Kao dodatak uz kućice osmislili smo i klupe od olovaka, a gde je to moguće da se uradi, i neki zanimljiv mural, kako bi sve izgledalo još lepše. Ali prevashodni cilj postavljanja kućica jeste promocija i razvoj pismenosti i ljubavi prema književnosti i čitanju. Naš pilot projekat u Sremskoj Mitrovici odlično se pokazao. Iako je bilo komentara da to kod nas neće uspeti, projekat je zaživeo. Kućice u Sremskoj Mitrovici se koriste na najbolji način i danas, a dosta sela je već izrazilo želju da se projekat realizuje kod njih i na tome ćemo naravno raditi u budućnosti.

Sledeća kućica i klupa biće u Lipničkom Šoru. Kada će ova ideja biti realizovana?

Tako je, posle Sremske Mitrovice, prve naredne postavljamo u Lipničkom Šoru. Jedna će biti postavljena u  dvorištu Osnovne škole “Sveti Sava”, a druga na drinskoj obali u Lipničkom Šoru. Želim da istaknem da je kućica koja će biti postavljena upravo u dvorištu škole, bila izlagana na Sajmu knjiga u Beogradu, prezentovana je u “Žikinoj šarenici” ali i na “Trgu otvorenog srca” u Beogradu. Škola će, takođe, dobiti klupu i mural. Sa radovima ćemo početi već u aprilu, a svečano ćemo je pokloniti deci na Dan škole 10.maja.

Osmog marta, u Čumićevom sokačetu, u Beogradu, imaćete izložbu. Kažite nam nešto više o njoj, i ujedno, pozovite zaljubljenike u umetnost da dođu i vide Vaša dela.

Hvala na pitanju. Veliko mi je zadovoljstvo reći za vaš portal da se nakon uspešne samostalne izložbe u SKC-u, ponovo predstavljam beogradskoj publici, i to na Dan žena, 8.marta, u studiju Š.U.N.D. u Čumićevom. Izlažem i ovaj put akvarele iz serije Nered-inspirativni sklad, koja je sada bogatija za 50- tak novih radova na istu temu, tj. nered u kuhinji, naravno, pitanje estetike kojim sam se bavila slikajući haotično ispremetane posude u kuhinji, ne vezuje se samo za taj prostor, mnogo je šire… Odnosi se na naše okruženje, prirodu, na jedan sistem, društvo… Mora li nesklad u njima nužno biti razarajuć po naš osećaj mira, sigurnosti, sreće i zadovoljstva sobom, kao i svetom oko sebe!? Da li je moguće u savremeno doba, doba opšteg haosa i nesklada, videti lepotu oko sebe, videti boje, umetničku sliku!? Ja sam pokušala da dokažem da je moguće. Da i u stvarima koje nazivamo nebitnim, nevažnim, pa i ružnim ima lepote. Po reakcijama publike sa prethodne izložbe, sam to i dokazala. Ljudi su za haos u kuhinji koji im inače ne prija, govorili kako je izuzetno lep. A kako je sad ‘ono ružno’ postalo lepo. Odgovor koji je dat kroz sliku je jednostavan- ‘ono ruzno’ nije postalo lepo, ne može da postane, ono jeste u sebi imalo lepote, ali mi nismo znali da je percipiramo na pravi način. Ako naučimo da i u malim stvarima nalazimo puno lepote bićemo mnogo srećniji!

Za kraj, ima li nešto što nismo pitali, a Vi biste podelili sa čitaocima portala Loznica Info?

Posle samostalne izložbe 8.marta, već 9. marta izlažem kolektivno sa kolegama u Galeriji savremene umetnosti u Požarevcu. Ova izlozba pod nazivom “Boje su u nama” prethodno je, 11.februara, predstavljena beogradskoj publici u Kafe-galeriji “Petak”. Specifičnost ove naše beogradske izložbe ogledala se u tome sto je sama galerija modernije koncipirana, tako da se publika osećala lagodnije i opuštenije, a pored toga programom otvaranja koji sam organizovala sa svojim prijateljima iz zavičaja, publika je posebno bila oduševljena. To veče lagani instrumental svirao je moj prijatelj Mile Depotović iz Lipničkog Šora i Filip Trnavac. A fantastičan govor na samom otvaranju izložbe, Katarina, moram da kažem, čitali ste – vi. Iako smo sada na ‘Vi’, ja želim da kažem da se poznajemo,(istaknem naše prijateljstvo), jer želim da naglasim da je/su upravo Loznica (lozničani) to veče blistala/i, a zašto je blistala, upravo zbog bliskosti ljudi ovog kraja, zajedništva, nesebičnosti, međusobne solidarnosti i pomoći. Samo tako ćemo svi mi stvarati neki lepši svet. Svet se menja dobrotom!