Niko nije znao odakle je došao,kako mu je pravo ime niti koliko ima godina.Znali su ga jedino kao Mijo Meze.Kako je dobio nadimak, ni to niko nije znao.
Tih 60-tih godina prošlog veka,bio je sluga kod kovača,baš u mom komšiluku.Obavljao je sitne kućne poslove,čuvao gazdinu decu i pomagao gazdi u kovačnici.Bio je malog rasta,krupnih crnih očiju,lica dobroćudnog i večito neobrijanog.Nosio je pantalone i košulju sa stotine zakrpa,ali je bio čist.
Ta njegova pojava kod nas dece dala nam je povoda da se sprdamo i šegačimo sa njim.Trčali smo za njim i vikali:’Mijo Meze’.One njegove krupne oči su samo zasuzile,usne razvukle u široki osmeh.Trpeo je naše nestašluke,a kako je njegovoj duši to nismo znali.A i ako bi bili u njegovoj blizini,na naša zadirkivanja,blago bi nas pomilovao po glavicama,onako očinski.
Prolazile su godine,mi smo odrasli,i kroz naša odrastanja shvatili smo da je nekulturno zadirkivati starije osobe Uvideli smo da smo kod njega pogrešili i pokušali smo na neki način da se kod njega iskupimo.Ophodili smo se prema njemu sa dužnim poštovanjem.Od svojih skromnih džeparaca davali smo i njemu,mada smo bili uvereni da taj novac nikada neće potrošiti.Nikada nije bio u gradu,mada je živeo u njemu.Retko se udaljavao iz kućnog dvorišta.
Prolazile su godine.Gazda i gazdarica su pomrli,deca otišla na svoje strane.Još neko vreme smo vidjali Miju,ali ne onakvog kakvog smo ga zapamtili.Ta porodična tragedija ostavila je dubok trag u njegovoj duši i totalno ga slomila.Izgubio je i ono malo oslonca u životu,izgubio je svoje dobročinitelje.Tugovao je danima,sve dok njegovo krhko i izmučeno telo to više nije moglo izdržati.Umro je Mijo Meze.
Sahranjen je na gradskom groblju,tamo gde se sahranjuju beskućnici.Niko ga nije oplakao niti ispratio.Jedino su ga ispratila dva ukopnika koja su ga pokopala.Čak ni mi,njegovi ’drugari’ nismo se udostojili da mu iskažemo zadnju počast.
Posle nekoliko godina pokušali smo da pronadjemo mesto gde je sahranjen.U tome nismo uspeli.Raspitivali smo se kod radnika na groblju,ali niko nam nije znao reći.Odustali smo od potrage,znajući da tražimo iglu u plastu sena.
Odavno nema stare Loznice.Nema više onih prašnjavih ulica po kojima smo,onako bosi,trčali i zadirkivali Miju.Nema više ni mojih drugova.Postali smo zreli ljudi,zaokupljeni svojim brigama i obavezama.Raštrkali smo se svako svojim putem,tamo kuda nas je život pozvao.Eh,mladosti,mladosti…
I sada,dok ovo pišem,obuzima me nekakva tuga i seta za prohujalim vremenima,koja se,nažalost,nikada neće vratiti.Ponekada se setim Mije,drugara iz našeg detinjstva.Kao što otac prašta nestašluke svojoj deci,tako je i on praštao naše prema njemu.
Mijo nam je sve oprostio.Da li će nam onaj gore oprostiti?

Napisao:Pajo Ilić