Život piše romane, a za Dalibora Krstića (43) iz Malog Zvornika odabrao je poseban scenario. Tešku, doživotnu, Kronovu bolest i bezbroj operacija koje su mu više puta život ugrozile. Na taj scenario Dalibor nije mogao da utiče, ali je zato promenio njegov mnogo puta viđeni kraj. Umesto da potone i postane skršen čovek koji se prepustio svojoj zloj sudbini, on se više od dvadeset godina bori, školuje, radi.

„Bolest nisam pobedio, ona je prisutna doživotno, ali sam savladao iskušenja za nečija četiri života. Naučio sam da živim sa njom i suprotstavio joj se radom, učenjem, diplomom strukovnih studija u 42-goj godini“, počinje svoju neverovatnu ispovest Dalibor.

Razboleo se u vojsci, 1988. godine. I pored toga upisuje Pravni fakultet u Novom Sadu, ali već posle prvog ispita Kronova bolest se budi. Mučnina, povraćanje, visoke temperature, bolni grčevi u stomaku, gnojne infekcije i gubitak telesne težine.

„U februaru 1990. godine me hitno operišu u Loznici, još uvek ne znajući od čega sam tačno bolestan. Dva meseca ležim u krevetu, ali uspevam nekako da završim predispitne obaveze u stresno kratkom roku. Ali u junu opet padam u postelju uz iste simptome“, seća se Dalibor.

Tada je izgubio 25 kilograma. U decembru iste godine mu konačno u Kliničkom centru postavljaju dijagnozu, Kronova bolest, zapaljensko oboljenje creva. Od tada je, kaže, petnaestak puta ležao na Internoj A klinici i imao više operacija. Prve dve 1992. godine.

„Najgora je bila 2010. godina, kada sam izdržao četiri teške operacije digestivnog trakta koje su me životno ugrozile. Kada mi je bilo bolje, u maju 2011. ponovo sam operisan, a neposredno pre toga postao sam i invalidski penzioner“priča Dalibor.

Za sve to vreme, između dva ležanja u bolnici, između dve operacije, on se ne predaje. Radio je kao novinar više radio i jedne TV stanice, šest godina bio direktor JP ’’Radio Drina’’, dopisnik više regionalnih novina. Uz sve to stiče i diplomu strukovnog inženjera zaštite životne sredine. Oženio se Milkicom, ponosni je otac Selene (15) i Ive (10).

„Na životnom raskršću, imao sam pred sobom dva puta. Da budem bolešću slomljen i neupotrebljiv čovek, ili da se ne predajem i pokušam radom da joj doskočim. Odabrao sam ovo drugo, zbog sebe, porodice i ljudi koji su mi pomogli kada mi je bilo najteže“,  kaže Dalibor.

Ali, opet se umešao životni scenario, nedajući mu da svoj ogroman trud i stečeno znanje i iskustvo i naplati.

„Danas živim izuzetno loše, ne zato što sam se predao, već zato što ne mogu da unovčim ono što mogu ponuditi znanjem i iskustvom. Invalidski penzioner ne može da radi, sva vrata su mu zatvorena, a sa penzijom do 20 hiljada dinara živi se bez dostojanstva. On je kao osuđenik, na milost države, bez snage da se odrekne tih skromnih primanja jer ne zna kada može ponovo pasti u postelju. Sa druge strane je i u nemilosti onih koji su zdravi, ali nemaju nikakva primanja. Zlo je vreme. Većina čestitih ljudi živi na rubu egzistencije i postaju onakvi kakvi nisu želeli biti, ja to najbolje razumem“zaključuje Dalibor.

Zbog toga je u protekle tri godine svoje znanje i iskustvo usmerio na volonterski rad. Sarađuje sa lokalnom bibliotekom kao voditelj programa i promoter njihovih aktivnosti. Osniva dve stranice na Fejsbuku, “Mali Zvornik internet novosti“ i “Glasajmo za Mali Zvornik“. Nedavno postaje urednik stranice “Podrinje kroz istoriju“.

Jugoslav Trijić