Jednoj od najstarijih škola u Srbiji, u Gornjoj Trešnjici kod Ljubovije, sa 13 đaka pešaka i 16 nastavnika, preti zatvaranje. Ustaju u cik zore, a po mraku se vraćaju kući. Iz planinske zabiti, kroz klisuru, strmim kamenitim kozjim stazama, silaze u dolinu.

OK njihovi vršnjaci u gradu spavaju dubokim snom, 13 osnovaca iz Gornjih Košalja i Grčića, u cik zore, s prvim petlovima, ustaje iz toplih kreveta i užurbano se sprema za polazak u školu. Iz planinske zabiti, kroz klisuru, strmim kamenitim kozjim stazama, silaze u dolinu, do škole u Gornjoj Trešnjici kod Ljubovije, savladavaju visinsku razliku od oko 700 metara. Za naporna pešačenja, često skopčana i sa mnogim opasnostima, „utroše“ pola dana. Sat i po do dva za dolazak u školu, još toliko za povratak. Po mraku odu – po mraku se kući vraćaju.

Zimi sneg i led, leti još gore, jer je mnogo zmija. Gore kamen, dole voda, ali deca su navikla na iskušenja.

– Nama je najdalje. Na nogama smo već oko pet sati ujutro. Iz Gornjih Košalja u jednom pravcu prepešačimo 10 kilometara – kažu Veljko, đak petog razreda, i Jelena Radojević, učenica sedmog. S njima „putuje“ još osmoro Košljana. Milan Simić (peti razred), Katarina Pantić, Živana Radojević, Vaso Kostić i Bojana Simić su u šestom, Mirjana Panić je sedmi, a Biljana Matić i Marijana Ilić učenici osmog. Sastaju se na mestu zvanom Raskršće. Odatle kreću zajedno, pa dalje stazom kroz kanjon širok jedva dvadesetak centimetara, okruženi stenama, šumom i beloglavim supovima – zaštićenom vrstom orla kojoj je kanjon reke Trešnjice jedno od tri staništa u Srbiji. Iz Grčića su Željko Tomić, đak šestog, i Miloje Vujić i Stefan Veselinović, učenici završnog razreda.

– Navikli smo na svakodnevno pešačenje i nije nam teško. Dešavaju se i nezgode, moj brat je ove godine pao u reku, bilo je takvih slučajeva i ranije, ali se na kraju sve dobro završilo. Navikli smo i na susrete sa zmijama, kažu da ovde ima najviše poskoka, ali umemo mi da se i od njih zaštitimo – priča Bojana Simić. – Skoro svakog dana, dok nije zahladnilo, viđali smo izbliza beloglave supove, baš su veliki – dodaje Biljana Matić.

Od ove školske godine u Gornjoj Trešnjici rade dve mlade nastavnice. Jelena Pucarević predaje matematiku, a Jelena Mićić, srpski jezik. Tu je i malo stariji kolega, Milan Jović, nastavnik geografije. Za svoje đake imaju samo reči hvale.

– Dobri su i pažljivi na časovima, nemamo nikakvih problema. Izostanu sa nastave jedino kada su baš loši vremenski uslovi. – Njima najviše nedostaje vremena za igru, nemaju za to uslova ni u toku školske godine, ni u vreme raspusta. Tada moraju da pomažu roditeljima, da beru maline i kupine, kupe seno i rade druge poljoprivredne poslove – nadovezuje se nastavnik informatike Zoran Đoković.

Osnovna škola u Gornjoj Trešnjici najstarija je u Azbukovici. Prve đake primila je pre gotovo dva veka, tačnije 1836. godine, a sadašnja zgrada (više puta je renovirana) podignuta je 1895. Kuriozitet je da 13 đaka ima – 16 nastavnika. Neverovatno zvuči i podatak da 15 od 16 nastavnika na posao putuje iz dvadesetak kilometara udaljene Ljubovije. Jedino ne putuje nastavnik ruskog jezika Novica Cakić, koji na kraju školske godine odlazi u penziju.

Svetlana Šišić, direktorka OŠ „Petar Vragolić“ iz Ljubovije, sumnja da je izvodljivo u ovakvim uslovima naredne školske godine organizovati nastavu.

– Teško da će se škola, pre svega zbog ogromnih troškova, održati i sledeće godine. Za 15 nastavnika treba platiti prevoz, tu su i nastavna sredstva, ogrev. Bila bi to prava šteta – sa žaljenjem kostatuje direktorka Šišić.

Izvor: Kurir/ Autor: Novosti